Ljubav u cyber kulturi

Šta je zapravo cyber kultura?

Zapitaćemo se najpre, po ko zna koji put, šta cyber svet podrazumeva i gde se povlači granica između njega i našeg “stvarnog” sveta, koji nam je fizički opipljiv. Uostalom, da li ta granica uopšte i postoji i u čemu se ona ogleda? Današnja društvena zajednica je rapidnom tehnologizacijom postmodernom čoveku stavila do znanja da svet u kome živi ima svoj pandan u nečemu što se ne smatra realnim, već virtuelnim, imaginarnim, neopipljivim. Tako bliskim, a ipak tako mističnim, mračnim, nedokučivim.

U današnjem svetu, svi smo na neki način cyber punkeri – pobunjenici protiv vladajućeg sistema, mada mnogi ljudi toga nisu ni svesni. Cyber punk, kao kontrakultura, opstaje na osnovu povezanosti ljudi sa savremenom tehnologijom, najpre globalnom mrežom, putem koje je sada moguće kreirati nove, nadrealne prostore i potom u njima proživljavati neka virtuelna iskustva, manipulisati i istraživati.

fantasy-639115_1920
No more real world

Ljubav u virtuelnoj realnosti

Diskurs ljubavi u takvom svetu, jeste nesumnjivo tematika koja sa sobom povlači sijaset pitanja i otvara nove duskusije u prostoru virtuelnog, koje verovatno u skorije vreme neće imati kraj, niti bilo kakav konačni zaključak. Poetika ljubavi je veoma komplikovana, jer u svom središtu nema ništa što se može jednostavno objasniti, definisati i konačno odrediti. Drugim rečima, nije u pitanju mrtva materija ili zatvoren sistem u okviru koga se razmišlja i racionalizuje ljubav. Još ako vodimo duskusiju o ljubavi u cyber punku, kao aktuelnoj potkulturi u virtuelnom prostoru, ne možemo očekivati da ćemo otkriti mnogo i doći do nekih krajnjih tumačenja i odgovora. Ljubav sa sobom povlači apstrakciju.

lovers-1020172_1920
Cyber love

Kako definišemo ljubav i da li je i na koji način moguća u virtuelnom prostoru?

Ljubav nema telesnu formu, nije vidljiva i otelotvorena, bar ne u konačnom obliku, koji možemo da konstruišemo u svojoj glavi i vizuelizujemo ga kao nešto nepromenjivo. U supkulturi virtuelnog ljubav dobija još apstraktnja značenja i stepen imaginarnog je u tom diskursu još veći nego što je to slučaj ako govorimo o ljubavi u tzv. “stvarnom svetu”.

Dolaskom ere masovnih medija i tehnokratizovanog društvenog poretka, nastaje totalna pometnja u pogledu onoga što je stvarno i onoga što je nestvarno, tj. artificijalno stvoreno novim tehnologijama. Prestala je da postoji samo jedna stvarnost i pojavili su se novi svetovi u kojima je postojanje bestelesno, samim tim i iluzorno. U skladu sa tim, syber prostor neguje iluzornu ljubav. Iluzije su u svetu kibernetskih bića ono od čega su ona i satkana, među njima nema materijalizovanja bilo kakvih emocija, niti je moguć telesni užitak kao takav, te priča o ljubavi biva podignuta na viši nivo.

U okviru onoga što smatramo realnim svetom, imamo ideju o ljubavi, koja je ostvariva najpre kroz neki fizički, telesni čin. U stanju smo da iskusimo i zaista osetimo prijatne ili bolne efekte sopstvenih osećanja i da ih verbalno ili fizički prenesemo na drugu osobu, koju označavamo kao predmet naše ljubavi. Međutim ako razmišljamo van okvira realnosti, naša ideja ljubavi, a potom zadovoljstva i boli koje ona sa sobom nosi, menja se, dobijajući neke nove odrednice i vrednosti. Neko bi rekao da je nemoguće zaljubiti se ili čak voditi ljubav virtuelnim putem, bez neposrednog dodira i  duboke čulne spoznaje. Ipak, ideologija nadrealnih sistema, ne slaže se sa ovom tezom.

robots-1271887_1280
Cyborgs

Dalje usavršavanje tehnologija, znači da moramo biti spremni i na to da dolazi vreme kiborga, ljudi-mašina koji se bore za identitet jer nisu određeni rasom, klasom, krvlju, rodom, niti prošlošću, već su produkti postrodnog sveta. Mit o kiborgu, koji lagano postaje surova realnost, govori o pomeranju granica, o igri sa istim, jer sam kiborg jeste hibrid mašine i organizma, nije humanizovan i nema granicu. Ova bića ne potiču iz porodice, niti su iskusila ljubav majke i oca. Nemaju stvoritelja, u biološkom smislu. Samim tim je teško govoriti o tome da li je bilo kakva vrsta ljubavi među kiborzima moguća. Oni su možda neki krajnji produkti virtuelnog sveta, koji nisu sposobni da vole, niti da prepoznaju osećanje ljubavi. Upravo to što su oslobođeni  ljubavi i emocija, čini ih moćnim, pa čak i veoma opasnim.

Virtuelna realnost i kinematografija 

Zahvaljujući prodoru cyber kulture u kinematografiju, te nastanku širokog spektra SF filmova, virtuelna realnost koja sasvim sigurno predstavlja budućnost čovečanstva, može se na zanimljiv način vizuelno doživeti. Od filmova koji se bave upravo tematikom virtuelnih svetova i pitanjima postojanja ljudskih vrednosti i zakona u njima izdvajaju se: “Matrix”, “Demolition Man”, “Artificial Intelligence” i “Avatar”. U njima je kroz polje virtuelnog i kroz odnos čoveka i mašine fantastično prikazana ljubav, seksualnost i psihofizički bol.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s